Kako se donosi odluka
Lečenje se predlaže osobama sa potvrđenim nedostatkom koje nemaju razlog da ga ne primaju. Lekar sa pacijentom razgovara o očekivanjima: terapija najčešće popravlja energiju, kvalitet života, odnos mišića i masnog tkiva, masnoće u krvi i kosti, ali efekat nije isti kod svih. Najviše koristi obično imaju osobe sa izraženim nedostatkom i izraženim tegobama. Ostali hormoni hipofize moraju biti dobro nadoknađeni pre uvođenja hormona rasta.
Vrste terapije
- Dnevne injekcije hormona rasta – hormon (somatropin) ubrizgava se jednom dnevno pod kožu stomaka ili butine, najčešće uveče, tankom iglom iz pena (olovke). Večernja primena oponaša prirodno noćno lučenje.
- Nedeljne injekcije – dugodelujući preparati hormona rasta, kao što je somapacitan, ubrizgavaju se jednom nedeljno. Pogodni su za osobe kojima svakodnevne injekcije smetaju; dostupnost zavisi od zemlje i propisa o lekovima.
Hormon rasta ne može da se uzima u tabletama, jer bi se razgradio u želucu.
Postepeno doziranje
Doza se ne određuje prema telesnoj težini. Lečenje počinje malom dozom, koja se povećava u malim koracima na 1–2 meseca, prema tegobama, neželjenim dejstvima i IGF-1. Cilj je da IGF-1 bude u granicama normale za godine. Manje doze su potrebne starijim osobama, osobama sa šećernom bolešću ili gojaznošću, a veće mlađim osobama i ženama koje estrogen uzimaju u tabletama.
Kada se hormon rasta ne daje
- Aktivan rak – hormon rasta se ne daje dok bolest traje. Posle izlečenog raka odluka se donosi zajedno sa onkologom, obično posle dužeg perioda bez bolesti.
- Teže promene na mrežnjači kod šećerne bolesti – aktivna proliferativna ili teška neproliferativna dijabetesna retinopatija.
- Akutna teška bolest – na primer stanje posle velike operacije ili teške povrede u intenzivnoj nezi.
- Trudnoća – terapija se prekida kada žena zatrudni.
Ostatak dobroćudnog tumora hipofize nije razlog da se hormon rasta ne daje, ali se tumor i dalje prati magnetnom rezonancom. Hormon rasta nije lek protiv starenja, za mršavljenje ni za povećanje sportskih rezultata, i ne propisuje se zdravim osobama.
Neželjena dejstva
- Zadržavanje tečnosti – otoci šaka i stopala, najčešće na početku lečenja.
- Bolovi u zglobovima i mišićima.
- Trnjenje prstiju – zbog pritiska na nerv u ručnom zglobu (sindrom karpalnog tunela).
- Porast šećera u krvi – posebno kod osoba sa insulinskom rezistencijom ili šećernom bolešću.
- Glavobolja i zamagljen vid – retko, zbog povišenog pritiska u lobanji.
Većina neželjenih dejstava povlači se kada se doza smanji. Hormon rasta može da „otkrije“ skriveni nedostatak hormona štitaste žlezde ili kortizola, pa se ovi hormoni proveravaju posle uvođenja terapije.
Prelazak sa dečjeg na lečenje za odrasle
Kod mladih koji su lečeni u detinjstvu terapija se po završetku rasta prekida na najmanje mesec dana, a zatim se nedostatak ponovo testira. Izuzetak su osobe sa nedostatkom više hormona hipofize ili sa genetskim i strukturnim uzrokom, kod kojih nedostatak gotovo sigurno traje. Ako se nedostatak potvrdi, lečenje se nastavlja dozom za odrasle, koja je znatno manja od dečje. Period od kraja rasta do oko 25. godine važan je za izgradnju kostiju i mišića, pa prekid u tim godinama ne treba da traje duže nego što je potrebno. Najbolje je kada dečji i endokrinolog za odrasle prelazak planiraju zajedno.
Oporavak i okvirni rokovi
Energija i raspoloženje često se popravljaju posle 3–6 meseci. Promene u odnosu mišića i masnog tkiva vide se posle 6–12 meseci, a gustina kostiju raste sporo i tek posle 1–2 godine. Posle oko godinu dana lekar i pacijent procenjuju korist; ako je nema, terapija se može prekinuti. Hormon rasta ne ograničava rad, sport ni putovanja. Pen se na putu nosi u ručnom prtljagu, uz lekarsku potvrdu, a većina preparata čuva se u frižideru.
Znaci za hitno javljanje
- Jaka glavobolja koja ne prolazi, uz mučninu ili zamagljen vid.
- Naglo pojačana žeđ i mokrenje – mogući porast šećera u krvi.
- Izraženi otoci i nagli porast težine.
- Nova kvržica ili sumnja na tumor – recite lekaru da primate hormon rasta.
Kontrole tokom lečenja
Dok se doza podešava, IGF-1 se meri na 1–2 meseca. Kada je doza stabilna, kontrole su na 6–12 meseci: IGF-1, šećer i HbA1c, masnoće, težina, obim struka, pritisak i hormoni štitaste žlezde. Gustina kostiju proverava se na 2–3 godine ako je ranije bila smanjena, a magnetna rezonanca prema osnovnoj bolesti hipofize. Previsok IGF-1 znači da je doza prevelika; dugotrajan višak hormona rasta liči na akromegaliju i zato se izbegava.
